Emilio Carballido:

DVA MIRISA RUŽE

-rossa de dos aromas-

Muzička melodrama u režiji Slavenka Saletovića

Premijera: 04.10.2002.

Prevod: Janja Gnjatović Režija: Slavenko Saletović Scena i kostim: Vesna Radović Muzički aranžmani: Tatjana Radunović i Dejan Stojadinović Scenski pokret: Đorđe Makarević

ULOGE: GABRIJELA Ljiljana Stjepanović MARLENA Elizabeta Đorevska “MARIAČI”: Biljana Jovanović, Zoran Kovačevski, Anica Ivančević, Vlastimir Blagojević, Mihajlo Bogosavljević, Dejan Stojadinović, Nikola Đokić, Jovan Nikolić, Branislav Jović, Miroslav Marković, Dušan Šida

Dizajn plakata i programa: Daniel Đarmati
Insipicijent: Ljiljana Golubović – Ivanković
Sufler: Goran Mladenović
Organizator: Mirjana Založnik

Scenska oprema predstave realizovana je u radionicama Pozorišta na Terazijama.

Predstava je realizovana u saradnji sa AMBASADOM MEKSIKA

230. premijera
sezona 2004/05.

 

O “DVA MIRISA RUŽE”

U ovom komadu, mesički pisac Emilio Karbaljido razvija, ljupku, tečnu kamerno – scensku priču o dvema ženama koje odluče da, konačno, svoje životne sudbine preuzmu – u svoje ruke! Spojene sticajem okolnosti i nagnane na zajedničko delanje, nastoje da, spasavajući svog zajedničkog muškarca iz zatvora, dođu do novca za njegov put u slobodu. Kada nakon mnogih peripetija, svoj naum i sprovedu, shvate da taj muškarac (a koji je jednoj od njih muž, a drugoj ljubavnik) – takvu njihovu žrtvu možda i ne zaslužuje!

Iako je u pitanju, u dramaturškom pogledu, “lagano” štivo, ili, kako bi se moglo kazati, “komad za opuštanje”, “Dva mirisa ruže” su svojim pitkim dijalogom i vrcavim humorom, kao i uzornim oslikavanjem dva ženska karaktera, upravo idealan scenski pretekst za bravoruoznu glumačku nadgradnju.

Prvakinje Pozorišta na Terazima, Ljiljana Stjepanović i Elizabeta Đorevska, vođene superiornom rediteljskom koncepcijom Slavenka Saletovića i potpomognute muzikom “mariača” Orkestra Pozorišta na Terazijama – čine ovu pozorišnu magiju mogućom, a publici daruju ono što nam je danas svima tako užasno potrebno: zdrav, isceljujući smeh!

 

Slavenko Saletović je redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Šef katedre za pozorišnu i radio režiju, biran za Prodekana Fakulteta dramskih umetnosti, kao i za Prorektora Univerziteta umetnosti u Beogradu. Postavio veliki broj predstava na scenama Novog Sada, Šapca, Sarajeva, Niša, Zrenjanina, Leskovca, Tuzle, Sombora, Kragujevca i Beograda. Mnoge od tih predstava učestvovale su na prestižnim festivalima i bile isticane nagradama. “Hamlet iz Mrđuše Donje…”, I. Bresana, Kamerni teatar 55, Sarajevo, 1975. godine Nagrada Servantesovog festivala u Meksiku. ”Prošlog leta u Ćumlisku” A. Vampilova, Pozorište u Šapcu, Nagrada “Joakim Vujić”, “Banja za nerotkinje”, M. Zupanc, Pozorište na Terazijama, zapaženo učešće na “Danima komedije” u Jagodini. “Orginal Falsifikata”, R. Radovanovića, Zvezdara teatar, Beograd, Nagrada na Sterijinom pozorju u Novom Sadu, predstava proglašena za najbolju u 1989. godini po glasanju Jugoslovenskih pozorišnih kritičara. ”Zmaj od Srbije” M. Ševarlića, Narodno pozorište u Nišu, Nagrada “Joakim Vujić”, Nagrada Sterijinog pozorja u Novom Sadu, “Ne mogu da platim i neću da platim”, D. Foa, Pozorište na Terazijama, Nagrada na “Danima komedije” u Jagodini.

Osim u pozorištu, Slavenko Saletović je za radio televiziju Beograd režirao deset televizijskih drama i filmova

- N. Romčević, “Život u Grobljanskoj ulici”, Nagrada na Svetskom festivalu televizije u Plovdivu.

- S. Šnajder “Rudi”, Nagrada na Jugoslovenskom festivalu televizije u Neumu.

Na sceni Pozorišta na Terazijama Slavenko Saletović je postavio šest predstava.

 

Emilio Karbaljido, pisac, rođen je u Kordovi 1925 godine. Profesor Književnosti na Meksičkom nacionalnom autonomnom univerzitetu (UNAM), bio je zamenik direktora u Školi teatra Vera- krusanskog univerzieta i profesor dramske umetnosti u Nacionalnom institutu lepih umetnosti (INBA), kao i na Univerzitetu UNAM i nekim drugim u SAD. Dva puta je bio stipendista Meksičkog centra pisaca. Pisao je sledeća pozorišna dela: Prefinjeni trougao, Trodupla Upornost i Središnja zona (1948); Orden po zasluzi (1949); Pokorni (u saradnji sa Serhiom Maganjom), Pisati na primer…(1950); Selahinela (1951); Paraziti (1952); Kućna sinfonija i Nokresidino putovanje (1953); Ukrštene reči (1954. nagrada El Nacional); Zlatna nit i Sreća (1955. nagrada Dramski Festival INBA); Ples koji sanja kornjača ( novi naziv ukrštenih reči); Prva misa (1956); Gostionica, Mrtva Ljubav, Glečer, Cenzus, Dan kada su se lavovi oslobodili, Pet koraka do neba (u saradnji sa L. Bauerom i Fernando Vagnerom) i Gradski pastiri (u saradnji sa Luisom Hosefinom Enandes, 1959.), Statue od slonove kosti, Baštovan i ptice, Meduza i Časovničar iz Kordove (1960); Savršena žena (1961); Jedan mali dan besa (nagrada Kasa de Amerikas, Havana 1962.); Tišina, Bedne kokoške, Baciće vam već kukuruz! (1963; Deca kapetana Granta, adaptacija dela Žila Verna); I ja govorim o ruži (1964); Vest dana (1967); Ruža sa drugim imenom (1972.); Mocartovo pismo (1974.); Numinansija (adaptacija Servantesovog dela 1975.) Orinoko (1979); Vreme kradljivaca; Robinje iz Istambula (1982); Cermonija u tigrovom hramu (1983).

 

POZORIŠTE U MEKSIKU

U XV i XVI veku religiozna drama bila je veoma popularna u Španiji i podrazumevalo se da ona sadrži jasne poruke i pravila o katoličkom moralu. Tako se pojavljuje pikarska književnost koja će naročito afirmisati komičare i putujuća pozorišta. Sa ovim komičarima i Lope de Vegom započele su promene u Zlatnom veku u španskom pozorištu. Ovo pozorište uživalo je neizmernu popularnost u svim društvenim klasama. Političkim osvajanjem na američkom kontinentu počinje i religiozno osvajanje Meksika. Katolički sveštenici su među domorodačkim grupama u Meksiku pronašli odgovarajuće artističke scene, što im je olakšalo posao stvaranja misionarskog pozorišta. Kao i na Iberijskom poluostrvu, igra mimika i govori odigravali su se na trgovima, na otvorenom, u dvorištima. amfitatrima, gostionicama, predvorjima i tržnicama. U drugoj polovini XVI, veka, zahvaljujći uticaju autora kao što su Lope de Vega, Kalderon i Tirso de Molina, misionarsko pozorište polako će početi da nestaje, ustupajući mesta autorima rođenima na američkom kontinentu. Slično »corrales« u Madridu, funkcionisala je »Kuća komedije« u Siudad de Meksiku, ali se Meksiko može pohvaliti da je mnogo pre glavnog grada Španije imao prvo pozorište u zatvorenom prostoru koje je funkcionisalo pod imenom »Kolisej«. Ono se nalazilo u okviru bolnice koja se zvala »Hospital Real de los Naturales«, u sadašnjoj Aveniji San Huan de Letetran, na uglu sa ulicom Viktorija de Siudad de Meksiko. Kada su se završila neprijateljstva između političkih strana i kada je došao kraj Meksičkoj Revoluciji, zemlja je započela svoj dugi proces rekonstrukcije, zbog čega se otežavala komunikacija čak i unutar glavnog grada. Razdaljine između prigradskih okruga i zabavnih centara bile su velike, tako da su pozorišta izgubila značajan auditorijum, naročito među radničkom i srednjom klasom. Ovakva situacija podstakla je ideju da se odigravaju pozorišne predstave u improvizovanim šatorima, što je dovelo do toga da se izvođenje ovih improvizovanih pozorišnih predstava proširi kao neka vrsta zaraze na celu zemlju. U ovakvim šatorima pojavljivala su se veoma važna imena za pozorišni život Meskika. Očita želja za pozorišnom obnovom, žudnja da se dramska umetnost posmatra kao sastavni deo, sociajalna esencija i uspostavljanje dobrog odnosa koji je trebao da postoji između pozorišta i i nteligencije, podstakao je na snažan način eksperimentalno meksičko pozorište, kao i ekspanziju novih pozorišnih grupa. Sve skupa, to je doprinelo svemu onome što danas definiše i udružuje impuls jedne zemlje u njenom punom razvoju, zaljubljene u vrednosti svog, kroz vekove sačuvanog beskrajnog i prebogatog kulturnog nasleđa.