О “ДВА МИРИСА РУЖЕ”

У овом комаду, месички писац Емилио Карбаљидо развија, љупку, течну камерно - сценску причу о двема женама које одлуче да, коначно, своје животне судбине преузму - у своје руке! Спојене стицајем околности и нагнане на заједничко делање, настоје да, спасавајући свог заједничког мушкарца из затвора, дођу до новца за његов пут у слободу. Када након многих перипетија, свој наум и спроведу, схвате да тај мушкарац (а који је једној од њих муж, а другој љубавник) - такву њихову жртву можда и не заслужује!
Иако је у питању, у драмaтуршком погледу, “лагано” штиво, или, како би се могло казати, “комад за опуштање”, “Два мириса руже” су својим питким дијалогом и врцавим хумором, као и узорним осликавањем два женска карактера, управо идеалан сценски претекст за браворуозну глумачку надградњу.
Првакиње Позоришта на Теразима, Љиљана Стјепановић и Елизабета Ђоревска, вођене супериорном редитељском концепцијом Славенка Салетовића и потпомогнуте музиком “мариача” Оркестра Позоришта на Теразијама - чине ову позоришну магију могућом, а публици дарују оно што нам је данас свима тако ужасно потребно: здрав, исцељујући смех!

Александар Ђаја, драматург Позоришта

Славенко Салетовић

је редовни професор Факултета драмских уметности у Београду. Шеф катедре за позоришну и радио режију, биран за Продекана Факултета драмских уметности, као и за Проректора Универзитета уметности у Београду. Поставио велики број представа на сценама Новог Сада, Шапца, Сарајева, Ниша, Зрењанина, Лесковца, Тузле, Сомбора, Крагујевца и Београда. Многе од тих представа учествовале су на престижним фестивалима и биле истицане наградама. “Хамлет из Мрђуше Доње...”, И. Бресана, Камерни театар 55, Сарајево, 1975. године Награда Сервантесовог фестивала у Мексику. ”Прошлог лета у Ћумлиску” А. Вампилова, Позориште у Шапцу, Награда “Јоаким Вујић”, “ Бања за нероткиње”, М. Зупанц, Позориште на Теразијама, запажено учешће на “Данима комедије” у Јагодини. “Оргинал Фалсификата”, Р. Радовановића, Звездара театар, Београд, Награда на Стеријином позорју у Новом Саду, представа проглашена за најбољу у 1989. години по гласању Југословенских позоришних критичара. ”Змај од Србије” М. Шеварлића, Народно позориште у Нишу, Награда “Јоаким Вујић”, Награда Стеријиног позорја у Новом Саду, “Не могу да платим и нећу да платим”, Д. Фоа, Позориште на Теразијама, Награда на “Данима комедије” у Јагодини. Осим у позоришту Славенко Салетовић је за радио телевизију Београд режирао десет телевизијских драма и филмова. - Н. Ромчевић, “Живот у Гробљанској улици”, Награда на Светском фестивалу телевизије у Пловдиву. - С. Шнајдер “Руди”, Награда на Југословенском фестивалу телевизије у Неуму. На сцени Позоришта на Теразијама Славенко Салетовић је поставио шест представа. Емилио Карбаљидо је рођен у Кордови 1925 године. Професор Књижевности на Мексичком националном аутономном универзитету (УНАМ), био је заменик директора у Школи театра Вера- крусанског универзиета и професор драмске уметности у Националном институту лепих уметности (ИНБА), као и на Универзитету УНАМ и неким другим у САД. Два пута је био стипендиста Мексичког центра писаца. Писао је следећа позоришна дела: Префињени троугао, Тродупла Упорност и Средишња зона (1948); Орден по заслузи (1949); Покорни ( у сарадњи са Серхиом Магањом), Писати на пример...(1950); Селахинела (1951); Паразити (1952); Кућна синфонија и Нокресидино путовање (1953); укрштене речи (1954. награда Ел Национал); Златна нит и Срећа (1955. награда Драмски Фестивал ИНБА); Плес који сања корњача ( нови назив укрштених речи); Прва миса (1956); Гостионица, Мртва Љубав, Глечер, Цензус, Дан када су се лавови ослободили, Пет корака до неба (у сарадњи са Л. Бауером и Фернандо Вагнером) и Градски пастири ( у сарадњи са Луисом Хосефином Енандес, 1959.) Статуе од слонове кости, Баштован и птице, Медуза и Часовничар из Кордове (1960); Савршена жена (1961); Један мали дан беса (награда Каса де Америкас, Хавана 1962.); Тишина, Бедне кокошке, Бациће вам већ кукуруз! (1963; Деца капетана Гранта, адаптација дела Жила Верна); И ја говорим о ружи (1964); Вест дана (1967); Ружа са другим именом (1972.); Моцартово писмо (1974.); Нуминансија (адаптација Сервантесовог дела 1975.) Ориноко (1979); Време крадљиваца; Робиње из Истамбула (1982); Цермонија у тигровом храму (1983).

ПОЗОРИШТЕ У МЕКСИКУ

У XV и XVI веку религиозна драма била је веома популарна у Шпанији и подразумевало се да она садржи јасне поруке и правила о католичком моралу. Тако се појављује пикарска књижевност која ће нарочито афирмисати комичаре и путујућа позоришта. Са овим комичарима и Лопе де Вегом започеле су промене у Златном веку у шпанском позоришту. Ово позориште уживало је неизмерну популарност у свим друштвеним класама. Политичким освајањем на америчком континенту почиње и религиозно освајање Мексика. Католички свештеници су међу домородачким групама у Мексику пронашли одговарајуће артистичке сцене, што им је олакшало посао стварања мисионарског позоришта. Као и на Иберијском полуострву, игра мимика и говори одигравали су се на трговима, на отвореном, у двориштима. амфитатрима, гостионицама, предворјима и тржницама. У другој половини XVI, века, захваљујћи утицају аутора као што су Лопе де Вега, Калдерон и Тирсо де Молина, мисионарско позориште полако ће почети да нестаје, уступајући места ауторима рођенима на америчком континенту. Слично »corrales« у Мадриду, функционисала је »Кућа комедије« у Сиудад де Мексику, али се Мексико може похвалити да је много пре главног града Шпаније имао прво позориште у затвореном простору које је функционисало под именом »Koлисеj«. Оно се налазило у оквиру болнице која се звала »Hospital Real de los Naturales«, у садашњој Авенији Сан Хуан де Лететран, на углу са улицом Викторија де Сиудад де Мексико. Када су се завршила непријатељства између политичких страна и када је дошао крај Мексичкој Револуцији, земља је започела свој дуги процес реконструкције, због чега се отежавала комуникација чак и унутар главног града. Раздаљине између приградских округа и забавних центара биле су велике, тако да су позоришта изгубила значајан аудиторијум, нарочито међу радничком и средњом класом. Оваква ситуација подстакла је идеју да се одигравају позоришне представе у импровизованим шаторима, што је довело до тога да се извођење ових импровизованих позоришних представа прошири као нека врста заразе на целу земљу. У оваквим шаторима појављивала су се веома важна имена за позоришни живот Мескика. Очита жеља за позоришном обновом, жудња да се драмска уметност посматра као саставни део, социајална есенција и успостављање доброг односа који је требао да постоји између позоришта и и нтелигенције, подстакао је на снажан начин експериментално мексичко позориште, као и експанзију нових позоришних група. Све скупа, то је допринело свему ономе што данас дефинише и удружује импулс једне земље у њеном пуном развоју, заљубљене у вредности свог, кроз векове сачуваног бескрајног и пребогатог културног наслеђа.