Жан Батист Поклен Молијер:

УЧЕНЕ ЖЕНЕ
комедија

Режија: Јагош Марковић

Једна од најпознатијих Молијерових комедија, овога пута у режији маестралног Јагоша Марковића са глумачком екипом коју предводе Јанош Тот и Љиљана Стјепановић. Комедија о покондиреним госпођама које лако можете препознати у стварности која нас окружује уз обиље специјалних ефеката на најсавременијој позоришној сцени у овом делу Европе.

ЈАГОШ МАРКОВИЋ

Један од најзначајнијих савремених југословенских позоришних редитеља. Рођен је у Подгорици 1966. Дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду 1987. у класи Борјане Продановић и Светозара Рапајића.

Најзначајније међу више од четрдесет његових досадашњих режија су представе:
Кате Капуралица, Лукреција илити Ждеро, Богојављенска ноћ, Ромео и Ђулијета,
Комедија забуне, Хасанагиница, Електра, Сан летње ноћи, Декамерон - дан раније,
Наши синови, Три мускетара, Чаробњак из Оза, Чарапа од сто петљи, Адам и Ева,
Хекуба, Кокошка, Ћелава певачица, Дом Бернарде Албе, Галеб, Филумена Мартурано, Скуп, Говорница, Госпођа министарка, као и опере Пепељуга и Кармен.

Ово је његова трећа режија у Позоришту на Теразијама. Прва је била премијера комедије Милоша Кречковића, Ноћ лудака, 08. маја 1989. године, а друга Лукреција илити Ждеро непознатог которског аутора у адаптацији др. Антуна Колендића, 03. јуна 1994. године. “Лукреција” је једна од представа са највише освојених награда у историји нашег позоришта, међу којима и девет Стеријиних награда.

Јагош Марковић је добитник најзначајнијих награда за позоришну режију у Србији и
Црној Гори, а међу четрдесет награда које је добио у својој каријери издвајају се: Награда Ослобођење града Београда, Награда Бојан Ступица, Награда Мића Поповић, Тринаестојулска награда за свеукупан допринос стваралаштву Црне Горе, Награда Давидоф за допринос модерном изразу, Награда за најбоље драмско остварење на Фестивалу Град Театар Будва, као и награде на фестивалима у Ријеци, Котору, Јагодини, Ужицу, Вршцу... Добитник је годишње Награде Позоришта на Теразијама, Југословенског драмског позоришта и позоришта Бошко Буха.

Његове представе се са великим успехом играју у земљи и иностранству.

МОЛИЈЕР

Молијер, са правим именом Жан-Батист Поклен рођен је у Паризу 1622. године. Отац му је био дворски декоратер са титулом краљевског собара, што је за једног грађанина тога доба представљало знатан друштвени успех. Тако угледна и имућна породица младом Жан-Батисту Поклену била у стању да пружи темељно средње и више образовање и да му потпуно обезбеди будућност. Али, немирног младића, који је још као дете с усхићењем посматрао вашарске лакрдијаше, неизмерно је више привлачио блештави сјај уметничког живота. Зближио се још у младости са лепом Мадленом Бежар и њеном боемском породицом. Са њима заједно ступа у једну путујућу глумачку трупу с којом ће скоро тринаест година обилазити Француску, и за то време упознати све чари и недаће глумачког живота.

После детињства и младости проведених у Паризу, тај дугогодишњи боравак у провинцији представља у Молијеровом животу изузетно значајан моменат. С једне стране имао је довољно прилика да развије свој глумачки таленат, да стекне сценско искуство, да постане у правом смислу те речи, позоришни човек; не само као глумац, већ, ускоро и као редитељ, шеф и душа трупе. С друге стране, његов још неиспољени комични геније је сазрео, обогатио се баш ту у провинцији, где се више него у Паризу чувала галска традиција и где је онај сирови, али здрави и исконски смех расе још живео у средњевековним родовима, сатиричној лакрдији и фарси, исто тако интензивно као и у кикоту, речима и гесту народа. Провинција је за Молијера била школа позоришне уметности и школа живота.

Повратак у Париз 1658. године био је само у први мах скроман. Већ следеће године велики успех и почетак славе доносе му Смешне прециозе, први значајнији Молијеров комад. После овог тријумфа, он са својом трупом долази под непосредну заштиту Двора и самог Луја XIV, те званично постаје краљевски комедиограф. Учествујући тако у скоро свим светковинама које је француски краљ организовао за своје љубавнице, дворане и госте, Молијер грозничаво ради: пише, режира и игра. Али, истовремено, независно од поруџбина, ствара дела по свом укусу. У раздобљу од Смешних прециоза па до Уображеног болесника 1673. године, он је написао преко тридесет комада (Тартиф, Тврдица, Дон Жуан, Мизантроп, Учене жене... ), заправо, сва своја дела. Дешавало се да у исто време један од својих комада приказује пред публиком, други припрема са својом трупом, а трећи пише. Изнурен толиким радом, али још више завистима и интригама које су се с успесима само удвостручавале, измучен породичним и брачним недаћама, и потпуно исцрпен тешком болешћу која га је годинама сатирала, Молијер је умро 17. фебруара 1673. године, након што му је позлило на позорници играјући у свом Уображеном болеснику. Умро је без свештеника, јер су два представника цркве, која је анатемисала позориште и глумце, одбили да дођу пред његову самртничку постељу, а трећи, који је ипак пристао, стигао је исувише касно. Због те исте анатеме, била је потребна енергична интервенција и самог Луја XIV да би га ноћу, кришом сахранили на хришћанском гробљу, са осталим ''пристојним грађанима''.

На крају, могло би се рећи, да готово ниједан писац 17. века није добио тако једногласно признање својих савременика, као Молијер. Разлог је вероватно у томе што је Молијер, смештајући своје ликове у животну стварност, или налазећи их у њој, дао сатирички приказ свих друштвених слојева, остављајући нетакнут једино Двор и Краља. Али, Молијерова слава није само последица актуелности садржаја његових комада, или његових ликова. Основна начела: природност и истинитост, омогућила су му да уз историјску истину, истовремено открије и психолошку истину појединца. Такав двострука истина, историјска и општељудска истина о човеку и његовој природи донела му је универзално признање. Његова хуманистичка порука као да нас упозорава да су у синтагми ''људска природа'' оба чиниоца подједнако важна и да је њихова складна коегзистенција могућа једино тада, када један у другоме налазе своје сопствено остварење.

О МОЛИЈЕРОВОЈ КОМИЦИ

Грандиозна је и замршена архитектонска структура Молијерове комике: од разузданог пучког кикота у приземљу, па преко смејања дубљег и дискретнијег, али не много мање веселог, све до оних финих осмеха у салонима на највишем спрату, осмеха пуних хумора, ироније, па и горке резигнације. Ући у ову палату и снаћи се у њеној замршеној архитектури није лако. Па ипак, ако и не могу да се отворе сва врата, кључеви који отварају бар главне улазе и омогућују приступ у главне галерије које спајају многе одају, зову се здрав разум и природност. ''Учене жене'': Арманда, Филамента и Белиза, смешне су, јер због своје глупости и извештачености својих манира, или своје празноглаве учености, имају против себе и здрав разум и природности. Ништа мањи није ни грех свих оних надмених незналица, пре свега лекара, с којима је Молијер ратовао целог свог живота. Исто се тако здрав разум у име људске трпељивости и природности, у име истине буни против Тартифове строге, мрачне и лицемерне побожности. Ни Харпагоново тврдичење није ништа мање неприродно, па и неразумно за нормалног човека, јер му доноси више штете него користи…

О ПИСЦИМА И ГЛУМЦИМА

О материјалном положају драмских писаца у француском позоришту 17. века, несумњиво да говоре и похвалне посвете упућене донаторима, које данас могу изгледати неукусно, али које упућују не само на изворе финансирања драмског стваралаштва, већ и на заштиту и покровитељство који су писцима били подједнако потребни. Сачуване листе државне тј. Краљевске помоћи (pension, gratification) коју су поједини писци примали, указују на то да вредносни критеријуми нису увек били пресудни за највишу награду. Кардинал Ришеље је много допринео побољшању положаја драмских писаца, без обзира на мотиве којима се при том руководио. Друштвени положај глумаца био је, међутим, још гори. Друштво их често прогони, црква анатемише, док их они највиши у хијерархији власти помажу и често штите. Како позориште добија све значајнију улогу у друштвеном животу, посебно за време власти Луја XIV, и положај глумаца су у целини побољшава, а ставови према њима мењају. Из тог времена сачуване су изјаве како глумци живе ''узорно, чак хришћански'', што им се раније оспоравало. Али, крајем века, општи дух нетолеранције примећује се и у односу на глумце, те им се положај опет погоршава. Не користе им ни одлуке из 1641. и 1668. године у којима се изричито наглашава да звање глумца није недолично. Чак је и Молијеру, који је доспео до Двора, Краљевог стола и пријатељства, црква покушала да ускрати право на верску сахрану...

О ПОЗОРИШНИМ ТРУПАМА

Подаци о унутрашњој организацији професионалних позоришних група (каква је била и Молијерова), указују на то да њихови чланови у почетку живе искључиво од чистих прихода које им доносе улазнице. С временом, трупе добијају Краљевску помоћ (pension royale) , да би од 1680. године глумци постали службеници зависни од Краљевске администрације, која директно одлучује о персоналним и репертоарским питањима, што неумитно доноси и стварање неке врсте службене цензуре. Ипак, материјална средства су и даље оскудна, што се одражава на минималан број, како техничког тако и глумачког особља. Сви глумци тумаче, по потреби, велике и мале, комичне и трагичне улоге, а због недостатка женских чланова мушкарци често тумаче и мање женске улоге. Глумци сами набављају своју гардеробу, док су инсценација и декор готово занемарени због ограниченог сценског простора и скромних техничких могућности...

Превод
Сима Пандуровић

Редитељ
Јагош Марковић

Дизајн сцене
Јагош Марковић

Костимограф
Божана Јовановић

Сценски говор
др Љиљана Мркић Поповић

Сценски покрет
Марија Момиров

Специјални ефекти
FLY тим

Асистент редитеља
Јована Кесић

Асистент костимографа
Олга Мрђеновић

Фотографије
Милош Кодемо

Дизајн плаката и програма
Даниел Ђармати

Инспицијент
Љиљана Голубовић - Иванковић

Суфлер
Горан Младеновић

Организатор
Бранислав Церовић

Костими за представу су израђени
у модном салону “Пепељуга”

Кризал
Јанош Тот

Филамента
Љиљана Стјепановић

Арманда
Зинаида Дедакин

Анритера
Мина Лазаревић

Арист
Раде Марјановић

Белиза
Вања Марковић

Клитандар
Владан Савић

Трисотен
Мирољуб Турајлија

Мартина
Драгица Ристановић | Љиљанa Шљапић

Бележник
Горан Букилић

Служавка
Снежана Тодоровић